“Бог је љубав.” (1 Јованова 4,16) Љубав је Његова природа и његов Закон. Тако је одувек било и увек ће тако бити. “Високи и Узвишени, који живи у вјечности,” (Ис.57,15), Онај чији су “путеви вјечни“ (Авакум 3,6), не мења се. Код Њега “нема промјењивања ни мијењања видјела и мрака” (Јаков 1,17).
Свако испољавање Створитељеве моћи израз је бескрајне љубави. Божја владавина садржи у себи обиље благослова за сва створена бића. Псалмиста каже: “Силна је рука твоја, и висока десница твоја. Благост је и правда подножје пријестолу твојему, милост и истина иде пред лицем твојим. Благо народу који зна трубни поклич! Господе! У свјетлости лица твојега они ходе; Именом се твојим радују вас дан, и правдом твојом узвишују се. Јер си ти красота силе њихове ...Јер је од Господа одбрана наша, и од Светога Израиљева цар наш.“ (Псалам 89,13-18)
Историја велике борбе између добра и зла, још од тренутка кад је она први пут избила на Небу па све до коначног слома побуне и потпуног искорењивања греха, такође је очигледно испољавање љубави Божје која се не мења.
Пошто је Закон љубави основ Божје владавине, срећа свих разумом обдарених бића зависи од њихове потпуне сагласности са Његовим великим начелима правде. Бог жели да Му сва Његова створења служе из љубави – да њихова служба проистиче из поштовања према Његовом карактеру. Њему није по вољи изнуђена послушност, стога свима даје слободу воље како би могли да Му служе драговољно.
Међутим, нашао се један који је злоупотребио слободу коју је Бог дао свим својим створењима. Грех се зачео у бићу које је Бог, поред Христа, највише ценио и које је, поред Њега, имало највише силе и славе међу становницима Неба. Луцифер, „звијезда Даница“, био је први херувим заклањач, свет и неокаљан. Стајао је у присутности Великог Творца и блистави зраци славе који непрекидно окружују Бога изливали су се и на њега. “Овако вели Господ: ти си печат савршенства, пун си мудрости и сасвим си лијеп! Био си у Едему, врту Божијем, покривало те је свако драго камење... Ти си био херувим, помазан да заклањаш; и ја те поставих; ти бјеше на светој гори Божијој, иђаше посред камења огњенога. Савршен бјеше на путовима својим од дана кад се роди, докле се не нађе безакоње на теби.” (Језек. 28,12-15)
Мало по мало, Луцифер је почео нагињати самоузвишењу. Свети списи кажу о томе: “Срце се твоје понесе љепотом твојом, ти поквари мудрост своју свјетлошћу својом!” (Језек. 28,17) „А говорио си у срцу свом...више звијезда Божјих подигнућу пријесто свој ... изједначићу се с Вишњим." (Исаија 14,13-14) Иако је сва слава овог моћног анђела била Божји дар, он је ипак почео да је сматра својим власништвом. Пошто није био задовољан својим положајем, иако је био цењен више него било који припадник небеских војски, усудио се да жуди за обожавањем што припада једино Створитељу. Уместо да се труди да сва створена бића највиши идеал привржености и верности гледају у Богу, он је настојао да њихову службу и оданост обезбеди за себе. Жудећи похлепно за славом којом је вечни Отац окружио свога Сина, овај анђеоски кнез је тежио за влашћу која је била првенствено право Христово.
Тада је савршена хармонија Неба била поремећена. Луциферова склоност да уместо Богу служи себи, пробудила је осећање страха код оних који су слављење Бога сматрали највишом дужношћу. Божји Син му је указивао на величину, доброту и праведност Створитељеву и на свету и непроменљиву природу његовог Закона. Небески поредак утврдио је сам Бог; одступањем од тог поредка Луцифер би презрео свога Творца и сам себе сурвао у пропаст. Али опомена, упућена једино из неизмерне љубави и милосрђа, само је још више изазвала дух противљења. Луцифер је допустио да љубомора и завист према Христу потпуно овладају њиме, и постајао је све упорнији.
Оспорити Сину Божјем право на врховну власт и тиме побити доказе о Творчевој мудрости и љубави, то је постао циљ овог кнеза анђела. Том циљу намеравао је да посвети све енергије свог моћног духа који је, иза Христовог, био први међу становницима неба. Али Онај који жели да сва његова створења имају своју слободну вољу није допустио да ико буде збуњен лукавством којим је заводник покушао да оправда побуну. Пре но што је отпочела борба, требало је свима објаснити шта жели Онај чија је мудрост и доброта извор свих њихових радости.
Бог је допустио да сотона продужи своје дело док незадовољство није сазрело до отворене побуне. Било је потребно да се његови планови развију у потпуности да би сви могли увидети каква је њихова права природа и куда они воде.
У својој бескрајној мудрости Бог није уништио Сотону чак ни онда кад га је збацио са Неба. Пошто је Богу угодна и прихватљива само служба из љубави, оданост Његових створења мора се заснивати на непоколебљивом убеђењу у Његову правичност и добронамерност. Становници Неба и осталих светова, неспремни да схвате природу и последице греха, не би у то време могли да уоче Божју праведност у случају да је одмах уништио Сотону. Да је Сотона био одмах збрисан, многи би служили Богу више из страха, а него из љубави. Утицај обмањивача не би био у уништен нити би дух побуне био потпуно искорењен. За добро читаве васионе кроз бескрајна времена, било је потребно да он потпуније развије своја начела, како би се оптужбе против Божје владавине могле сагледати у својој правој светлости и како би правда и Божја милост као и непроменљивост Његовог Закона заувек остале ван сваке сумње.
Сотонина побуна треба читавој васиони да послужи као поука за сва времена - да буде вечито сведочанство о природи греха и о његовим страшним последицама. Исход Сотонине владавине, последице које је то имало и на људе и на анђеле, требало је да покажу какви се плодови морају очекивати кад се одбаци Божји ауторитет. Требало је да се покаже да од постојања Божје владавине зависи благостање свих бића која је Он створио. Тако је историја ове страшне побуне требало имала свим светим бићима да послужи као вечита заштита, спречавајући их да не буду наведени на овакав преступ, и чувајући их од греха и казне коју он доноси.
Онај што влада на небесима Једини види крај још у самом почетку – Једини коме су тајне прошлости и будућности једнако познате; и Једини који, с оне стране бола, таме и пропасти проузроковане грехом, види остварење својих намера љубави и благослова. Иако је „облак и мрак око Њега – благост и правда” су „подножје пријестолу Његову.” (Псалам 97,2) И то ће становници васионе – и верни и неверни – схватити једног дана....”Дјело је ове стијене савршено, јер су сви путеви Његови правда; Бог је вјеран, без неправде; праведан је и истинит.” (5.Мојс. 32,4)
EGW